Poljubio sam mu ruku i lice i gorko zaplakao. “Ne plačite, dete moje – rekao je jedva čujno – kažem vam da je život pred vama.” Najednom se okrenuo i polako pošao, sam, putem koji smo zajedno prešli. Kroz paučinu suza video sam ga okupanog Suncem Božijim kako se vraća svome manastiru, svojoj medonosnoj košnici -Ćelijama. Pozdravljali su ga horovi ptica kao grmljavina zvona, šumica ga je ozelenjavala, a duge trake svetlosti treptale su za njim kao arhijerejska mandija – mandija učenja, mudrosti, Bogopoznanja. U svemu njegovom bilo je nečeg genijalnog, ali ne onako kako to obično zamišljamo velike
ljude, već više božanski prosvetljenog na način koji je bio darovan samo njemu. Tek kada je nestao iz mojih očiju – tek tada sam zaista shvatio kakvog sam čoveka upoznao.

LINK TEKSTA- Tekst čitala Aleksandra Popović.

Preuzmite

 

ANDROID APLIKACIJA

KLIKNITE I POGLEDAJTE REJTING RADIO BLAGOVESTI

PODELITE

Share on facebook
Share on twitter
Share on vk
Share on telegram
Share on whatsapp